Nigde nećete pronaći informaciju o kretanju Sunčevog sistema u našoj Galaksiji. No zato postoji puno literature o kretanju planeta oko Sunca. Tako se namerno stvara lažna predstava ljudi o svetu. Kad pogledate ovaj video shvatićete da čovečanstvo nisu obmanjivali samo u vreme Kopernikusa – ta obmana se nastavlja.
http://www.youtube.com/watch?v=xkPG581YXh8
McDonald’s je razotkrio kako čine da njihovi burgeri izgledaju mnogo ukusnije na reklamama korišćenjem Photoshop-a.
Gigant brze hrane je razotkrio tajnovit proces tzv „stilizovanje hrane“, što čini da burgeri izgledaju veće, sočnije i ukusnije.
U online postavljenom videu je pokazano kako tehničari, fotografi i McDonald’s-ovi rukovodioci provode sate kako bi se pobrinuli da njihovi proizvodi budu predstavljeni sa potpunom preciznošću.
Vodimo Vas na McDonald’s-ov „fotosession“.
Širom planete Zemlje, kod raznih naroda i na svim kontinentima, odvajkada se sreću legende, predanja i svedočanstva o postojanju dva sveta: našeg, uobičajenog, nadzemnog i onog skrivenog, tajanstvenog, podzemnog. „Priče“ o podzemnom svetu stare su koliko i nama poznata istorija. Naučna javnost odavno je podeljena: neki smatraju da su to puke izmišljotine, ali zato drugi kažu da – „gde ima dima, ima i vatre“. Pristalice veruju da je možda najrečitiji dokaz – „pronalazak“ pakla u raznim religijama, posebno hrišćanskoj.
Zagovornici teorije o postojanju potpuno drugačijeg sveta i civilizacije ispod površine Zemlje kažu da su mitovi i verovanja o paklu samo proizvod, i u legendama „obrađena“ predanja o iskustvima sticanim tokom vekova, onih koji su tamo sticajem okolnosti – boravili!
Hitlerova ekspedicija
Ostalo je zabeleženo da su se prva svedočanstva o postojanju podzemnog sveta i naroda u novije vreme pojavila 1946. godine. Tada je poznati pisac, novinar i naučnik Ričard Šejver objavio u američkom časopisu „Neobične priče“ svoju ispovest o kontaktima sa vanzemaljcima koji – žive pod zemljom! On je tvrdio da je nekoliko nedelja živeo u podzemnom svetu, među mutantima koji su „ličili na demone iz starih legendi“…
Ova priča, kažu stručnjaci, možda bi mogla da se shvati kao plod bujne mašte autora da se posle pojavljivanja teksta nisu javile na stotine čitalaca koji su tvrdili da su imali isto iskustvo. Oni su se zaklinjali da su boravili u stotinama podzemnih gradova, razgovarali sa žiteljima i nagledali se raznih čudesa – pre svega tehničkih naprava koje ne samo da su obezbeđivale podzemnim stanovnicima Zemlje komforan boravak pod površinom, već i da su usmeravale saznanja i kontrolisale ponašanje „onih“ sa površine!
Savremeni poljski istraživač Jan Paenk smatra da ispod površine Zemlje postoji čitava mreža tunela koji se, bukvalno, prostiru ispod cele zemljine kore i vode do najudaljenijih delova naše planete. On tvrdi da su tuneli, najjednostavnije rečeno, „probijeni“ tako što je podzemlje, sastavljeno od metala i minerala, istopljeno! Površine zidova tih tunela, kaže, najviše liče na naše staklo. Tim tunelima, prema saznanjima Paenka, neverovatnim brzinama se kreću svojevrsni leteći tanjiri koji prevaljuju ogromne razdaljine za kratko vreme, koje je nepojmljivo za nas.
Paenk tvrdi da su delovi takvih tunela otkriveni u Ekvadoru, južnoj Australiji, SAD, na Novom Zelandu. On kaže da je na Novom Zelandu lično razgovarao sa rudarom koji tvrdi da su tokom kopanja podzemnih kopova u rudnicima na dva mesta pronađeni delovi takvih tunela. Međutim, kaže on, sa višeg mesta je odmah došlo naređenje da se oni odmah – zabetoniraju!
U više američkih časopisa 1977. pojavili su se tekstovi, propraćeni fotografijama snimljenih sa američkog satelita „ESSA-7“. One su, tačno gde se nalazi geografski Severni pol, prikazivale tamnu mrlju, sličnu ogromnoj rupi, koja je, prema mišljenjima pojedinih naučnika, bila – ulaz u podzemni svet! Gotovo identični satelitski snimci dobijeni su i 1981. godine. Posle toga nigde se nije pojavio nijedan sličan snimak, niti makar naznaka o teoriji o životu ispod površine Zemlje.
Vođa Trećeg rajha Adolf Hitler, pored ostalih sumanutih ideja, bio je opsednut teorijom da postoji podzemna civilizacija i da se ulaz u taj svet nalazi na severu Nemačke, na ostrvu Rugen u Baltičkom moru. Uz svesrdnu podršku svojih najodanijih saradnika Hermana Geringa i Hajnriha Himlera aprila 1942. godine na to ostrvo je uputio ekspediciju, sastavljenu od najblistavijih naučnih umova Nemačke. Ekipu je predvodio profesor Hajnc Fišer.
Pretpostavke Hitlera i naučnih umova tadašnje nacističke Nemačke su se donekle razlikovale. Ali i ciljevi. Hitler je smatrao da su pojedini delovi Zemljinog podzemlja – šuplji, da je u njima moguć život i da su oni odavno postali životni prostor za visokorazvijene narode iz drevne prošlosti. On je taj prostor, kažu, video kao novo mesto boravka njegove zamišljene arijevske rase, po razvijenosti slične drevnim stanovnicima podzemlja. Za svaki slučaj.
Naučnici su, pak, bili daleko praktičniji. Usred Drugog svetskog rata smatrali su da će, ukoliko u tim „šupljinama“, na nekoliko mesta na planeti, na određenim geografskim dužinama i širinama postave najsavremeniju radarsku opremu, moći u svakom trenutku da znaju raspored snaga neprijatelja na površini cele Zemlje!
Ishod ove ekspedicije nikada nije objavljen, ali su ostale priče koje spadaju u domen legendi…
Moguće objašnjenje
Svi narodi ovog sveta u svojim predanjima spominju bića koja su naseljavala našu planetu milionima godina pre nas. Po pravilu, svi oni su bezgranično mudri, naučno napredni i kulturno izuzetno razvijeni. U većini legendi ova bića su bila primorana da napuste površinu Zemlje i pobegnu u podzemlje zbog stravičnih katastrofa i tamo stvore sosptvenu, novu civilizaciju koja im je omogućila opstanak.
Prema danas preovlađujućem mišljenju, ljudi „oterani pod zemlju“, ne žele da imaju bilo kakav kontakt sa svojom rasom na površini, jer ih smatraju „nižom rasom i divljacima“. Postoje tvrđenja, ali i ipak nedovoljno potvrđena svedočanstva, da „podzemni ljudi“, ponekad, „kradu“ ljudsku decu sa površine, vaspitavaju ih po svojim merilima i – šalju „gore“ – da poboljšaju ljudsku rasu. Ovakva deca žive neverovatno dugo za naša uobičajena merila i služe samo jednom cilju – da postepeno na ljudsku rasu prenesu daleko naprednija znanja i merila. Što je, prema poznavaocima, proces koji traje vekovima…
Naučnici kažu da je na našoj planeti u prošlosti bilo mnogo perioda koje mi nazivamo ledenim dobom, udara gigantskih meteorita, raznih drugih kataklizmi koje su sve zajedno mogle da unište postojeće civilizacije. Pitanje je, na koje još niko nema pravi odgovor, da li je moguće da je neka civilizacija ipak uspela da preživi „smak sveta“?
U osnovi svih tvrdnji da postoji i paralelni, podzemni svet je pretpostavka je da je nekada davno, možda i pre više miliona godina, na Zemlji postojala visokorazvijena civilizacija. U jednom trenutku dogodila se neka od kataklizmi koja je izmenila klimu. Da bi preživeli, ti naši preci su imali samo dva izlaza da bi preživeli: da potraže drugu planetu, ili, ukoliko im to tehnološki razvoj nije omogućavao, da pobegnu u podzemlje!
Pitanje na koje nema odgovora je: zašto se oni nikada nisu ponovo vratili na površinu Zemlje?
Da li smo ih sreli?
Naučnici imaju nekoliko objašnjenja zbog čega se ljudi koji su pobegli u utrobu Zemlje nikada više nisu vratili na površinu.
Pre svega, posle dužeg boravka u podzemlju organizam je evoluirao i navikao se na manju gravitaciju koja tamo vlada. Takođe, odvikli su se od sunčeve svetlosti jer veštačko osvetljenje ne sadrži ceo spektar onog prirodnog i izlaganje Suncu bi ih prosto – spržilo!
Naši preci, tokom boravka ispod površine tokom više hiljada ili stotina hiljada godina, morali su da se prilagode i novom načinu ishrane. U podzemlju nije moguće proizvoditi uobičajeno povrće i svu hranu biljnog porekla, te su morali potpuno da pređu na hranu životinjskog porekla što je, sigurno, izazvalo raznorazne genetske mutacije i promene organizama. Čak i u izgledu.
Zato je veoma moguće da su legende i predanja o „čudovištima“ istinite, jer su naši preci zaista susretali genetski modifikovane ljude iz podzemlja. I, nemajući nikakvo drugo objašnjenje, pretvarali ih u monstrume, čudovišta, ale, bauke, drekavce i slične čudne spodobe…
Dragoslav Marković
U gradicu Vajt Lejk (Belo Jezero) u drzavi Micigen (SAD), nalazi se u zoni skole jedan, iz nase perspektive krajnje cudan znak za ogranicenje brzine. Naime ima vise od jedne vremenske zone za postovati. Zapravo, ima ih citavih sest! Cini se da cete pre naici na nekog kako cita znak nego nekog kako vozi sporije zbog samog ogranicenja.
Znak u Okrugu Oukland navodi na cak 6 razlicitih vremenskih perioda u kojima morate usporiti voznju na 25 milja na sat odnosno 40 km/h, za vreme skolskih dana.
Bilo je mnogo slucajeva kada su ljudi usporavali znatno vise nego sto je propisano kako bi samo procitali znak, neobaziruci se na samo ogranicenje. Zakazan je sastanak na kome bi se raspravljalo o znaku odnosno da li ga treba ukloniti ili promeniti, mada ipak, opstina ga nije platila da bi ga sada skinula. Sta ce biti videce se.
Ministarstvo zdravlja jedne od prošlih srpskih vlada imalo je u planu da jednu od prethodnih godina proglasi godinom borbe protiv gojaznosti, pa je čak bilo u planu i donošenje globalne strategije protiv ove, sad već masovne negativne pojave. U zemlji Srbiji ne postoji tačan podatak koliko je mladih ljudi gojazno (mladost je budućnost sveta), mada se barata podatkom da četiri odsto dece ima višak kilograma. Pa šta, reći će neko. Međutim, broj dece između 6 i 17 godina deblji je nego što bi trebalo – a ta se cifra utrostručila tokom poslednje četiri decenije.
Broj gojaznih u svetu prvi put je prošle godine nadmašio broj neuhranjenih, govore podaci Svetske zdravstvene organizacije(Detaljnije pogledati na sajtu www.dobradijeta.com). Posmatrano u celini, zemljina kora preti da se prolomi pod težinom ljudi, jer planetom šeta preko 300 miliona gojaznih osoba, a taj se broj iz godine u godinu stalno povećava.
BUCE NA DRŽAVNIM JASLAMA
Da bi zaštitila zdravlje dece (juvenilna gojaznost mnogo je opasnija od one u srednjim godinama) Francuska je još 2005. zabranila prodaju brze hrane u školskim dvorištima. Velika Britanije je takvu odluku donela prošle godine, skandinavske zemlje su takođe zabranile reklamiranje proizvoda koncerna brze hrane (Mc Donald’s, Kentucky…), a u Srbiji se, još ništa ne preduzima. Retke su škole u kojima deca mogu u kantinama da pojedu kuvanu hranu već užinu kupuju uglavnom u obližnjim pekarama i kioscima brze hrane
Kod nas su gojazna deca uzrasta od 12 do 18 godina, prvi put dobila pravo da o trošku zdravstvenog osiguranja provedu tri nedelje godišnje u nekom od rehabilitacionih centara. Ova odluka doneta je nakon izmene Pravilnika o upućivanju na rehabilitaciju, a debeljuce će u tim centrima naučiti kako da se pravilno hrane i kako, kroz brojne programe fizičkih vežbi, da smanje suvišne naslage sala.
U ČELJUSTIMA MEKIĆA
Trećina naše dece svakoga dana pojede nešto sa kioska, iz pekare, ili Mekdonalda. Klinci dnevno popiju pola litre soka ili koka-kole, što je isto kao 
da pojedu 10 kašičica belog, rafinisanog šećera. Samo litar soka, kažu nutricionisti, pogotovo onog koji je, navodno, 100 procenata bez šećera, sadrži čak 500 kalorija. Razne kole i gazirana pića su prave energetske bombe, a masne naslage koje oni proizvode utiču na pojavu niza zdravstvenih poremećaja.
Kod nas je „in“ i „kul“ ići u restorane brze hrane, pa im se čak i tepa. Zloglasni koncern Mekdonald čiji hamburgeri sadrže tek 7 procenata mesa i 300 takozvanih praznih kalorija bez biološke vrednosti, na reklamu troši milijarde dolara a, marketing brze hrane najefikasnije namami mlade – još kad im uz visokokalorični obrok dele igračkice, uživanje je potpuno. Reklame u koje buljimo svakog dana usmerene su, ciljano, ka deci do 14 godina. Sve one preporučuju proizvode koji nisu nikako zdravi, ali šarene i atraktive sekvence „kupuju“ mlade. Niste uspeli u društvu ako vam dete ne slavi rođendan u Mekiću – radi brze zarade i gomilanja profita, uz stolove je montirana i silesija igračaka – da se klinci i klinceze zabave. Ključno je stvaranje navike odlaska u Mekić. Namamljeno dete postaje tako redovni konzument brze hrane („junk food“ kako joj tepaju stručnjaci, tj. hrana- smeće).
Pravo iskušenje za mlade su i popularne pekare kojih ima bukvalno na svakom koraku. Tamo se uglavnom prodaju peciva od belog, rafinisanog brašna, kvasca, šećera i masnoća, uz dodatak konzervanasa (ima ih oko 500), koji „poboljšavaju“ ukus. Masnoće, upotrebljene za pravljenje raznoraznih „žuža-buža“, su takozvane zasićene masti – ulja koja na visokoj temperaturi prelaze u transaminazne kiseline izuzetno štetne za krve sudove. Masnoće iz ovih popularnih peciva podstiču i stvaranje slobodnih radikala, odnosno loših faktora u organizmu koji utiču na razgradnju ćelija i uzrok su i najtežih oboljenja.
PANDEMIJA GOJAZNOSTI
Prema podacima SZO, u svetu postoji više od 40 miliona izuzetno gojazne dece predškolskog uzrasta. Ono, što u svemu ovome zabrinjava, jeste da se taj broj utrostručava, te se može govoriti o pandemiji gojaznosti koja je ozbiljan faktor rizika za razvoj i porast bolesti srca i krvnih sudova, dijabetesa i malignih oboljenja.
Razlozi, potpomognuti reklamom, kriju se u bukvalnom proždiranju brze i nezdrave hrane u koju, pored pomenutih, spadaju i razne grickalice i gazirani napici. Ali, razloge treba tražiti i u sve manjoj fizičkoj aktivnosti mladih i višesatnom sedenju ispred kompjutera i televizora.
Kod naše dece bitan faktor gojaznosti je svakako i siromaštvo koje nameće ishranu sa više brašna, krompira i masti, odnosno hranu koja pruža osećaj sitosti i – goji. Stoga doktori i nutricionisti upozoravaju, ne bez razloga, na sve veće prisustvo povišenog krvog pritiska, neprimerenog dečijem uzrastu, koji je posledica prekomerne telesne težine i gojaznosti.
Ako se ima na umu da je uzorak ispitivane dece u Srbiji pokazao da ih je čak 4-6 procenata gojazno, to onda znači da svako treće dete od 7 do 14 godina ima povišen krvni pritisak! Takođe, sve veći broj klinaca bukvalno živi na „pekarskoj hrani“, pa je rizik da obole od kardiovaskularnih bolesti, hipertenzije i dijebetesa tipa dva izuzetno visok.
KAKO IZ ZAČARANOG KRUGA
Kako, onda, dalje? Treba poći od tačke gde problem nastaje (sasecanje u korenu, što bi rekli naši stari), a to su velike kompanije koje proizvode nezdravu hranu (tu spadaju i brojne „čipsare“). Samo prošle godine najmoćnije svetske kompanije potrošile su 12,8 milijardi dolara na reklamiranje bezvredne hrane, a oko 5,4 milijardi na promociju gaziranih napitaka. Jedno od rešenja smanjenja broja mladih koji bukvalno proždiru brzu hranu jeste i aktivnija uloga države, koja mora da povede računa o zdravlju nacije i to u domenu donošenja odgovarajućih zakonskih akata. Njima treba regulisati pitanje cena takve hrane – da se primeni slučaj kakav je primenjen na duvanske proizvode. Tada bi, recimo, visoke cene kojekakvih“ kokiški“, za koje se sigurno zna da goje, bile obeshrabrujuće za potrošače tih proizvoda. Ili, da se na njihovim omotima, kao kod cigareta, naglasi štetnost – na primer, „ova boca tog i tog gaziranog pića ima 1000 kalorija, potpuno bezvrednih, a štetnih za vaš organizam“.
Miodrag Milanović
Sedamdeset-dvogodisnji Nepalac je visine malog detenceta i skoro je dobio titulu najnizeg ikad zabelezenog coveka na svetu. Naime usao je u Ginisovu knjigu sa visinom od tricavih 54,60cm.
„Veoma sam srecan. Sada zelim da putujem po Nepalu i stranim zemljama“, rekao je novinarim po dobijanju priznanja.
Naveo je i da se nada skoroj nagradi od ministra Nepala, ali i da nema zelju za brakom i decom. Zivi u udaljenom planinskom selu u Rimkoli-ju, oko 250 milja zapadno od najblizeg rodjaka u Katmandu-u. Svi njegovi bliznji su prosecne visine i tezine.
Zbog svoje visine ne izlazi puno iz kuce, takodje i radi od svoje kuce. To je izmedju ostalog i razlog sto je primecen tek sada u 72.godini starosti. Preuzeo je titulu od Djanrija Balavinga sa Filipina koji ima 60 cm i do sada je drzao rekord u Ginisovoj knjizi.
Keri Trebilkok iz Milara u Kornvolu ima jedinstvenu zelju za sundjerima i sapunima, pogotovu sa nekim rostiljskim ili paradajz sosom. Najvise voli sundjere sa kecapom, senfom i medom, ali ako ostane bez sundjera i neki sapun sa mirisom voca ce joj zadovoljiti zelju.
Ova cudna i specificna zelja je uzrokovana tzv „Pica“, koja uzrokuje da ljudi zude za stvarima koje se ne smatraju hranom.
„Vrlo sam specificna kada je tip sundjera i sapuna koji jedem u pitanju, kao i kako ih pripremam. Ukoliko bih izasla na ceo dan, ponela bih malu plasticnu kesu sa iseckanim komadicima sundjera i sapuna sa malo rostiljskim i paradajz sosom. Nikada nisam bila bez ‘uzine’“, rekla je Keri.
Ima mnogo drugih stvari za kojima Pica izaziva zelju, kao sto je metal, ugalj, prasina, pesak, kreda, itd. Ponekad se siri i na vece stvari kao sto je namestaj, slike na zidu,sijalice, i sl.
Do sad jedan od najčudnijih dogadjaja koji je prijavljen ove godine. Više grupa žena u Zimbabveu je u potrazi za muškarcima putnicima radi „obavljanja“ seksualnih odnosa sa njima a sa ciljem korišćenja, odnosno „žetve“, njihove sperme.
Čudna tvrdnja Suzan Dlivajo navodi da je zaustavila automobil kako bi pokupila nekoliko autostopera, medjutim, oni su odbili da udju u auto iz straha od silovanja s obzirom na pomenuti trend „žetve“ sperme.
‘‘Ne mozemo ići sa tobom jer ti ne verujemo’, posvedočila je 19-ogodišnja gospodjica Dlivajo.
Lokalni mediji su čak zabeležili više žrtava koje su bile prevarene, drogirane ili držane pod pretnjom noža ili pištolja. Nekima su čak davani i stimulanti pre nego što bi bili naterani na više serija odnosa. Kasnije bi bili ostavljeni pored puta, uglavnom na udaljenijim lokacijama.
Ove „lovačice sperme“ su se počele pojavljivati 2009. kada je policija uhapsila tri žene sa plastičnim kesama napunjenim sa trideset jednim iskorišćenim zapečaćenim kondomom. Optužene su za višestruke seksualne prestupe povezane sa 17 različitih muškaraca. Policija je navela da se ovakvi tipovi prestupa uglavnom dogadjaju samo ljudima koji stopiraju ili ulaze u privatne automobile. Vlasti, medjutim, još uvek tragaju za opštim motivom ovih radnji i pomalo su zbunjene ovakvim dogadjajima.
Nova elektronska kožna zakrpa ima sposobnost da prati zdravlje pacijenta bio on kod kuće ili ne. Istraživči iz SAD-a su stvorili minijaturnu zakrpu, tzv. „patch“, koja nosi senzore nalik na tetovažu. Senzori bežično obradjuju, analiziraju i dijagnostikuju zdravstvene probleme.
Ovaj jedinstveni mali uredjaj ima potencijal da postane lični lekar. Cela jedinica je širine ljudske ruke i njena glavna svrha je da odašilje korisnikove vitalne znake na generički uredjaj. To znači da bi mogli da vidimo svoje fizičko zdravlje sa mobilnog telefona, računara, čak i preko kola ukoliko imaju mogućnosti interneta.
Mnogi naučnici veruju da će ova ista tehnologija moći da pomogne ljudima da otrkriju rane znake bolesti pre nego što osete bilo koje prave simptome. Medjutim, prvo mesto na kojem ćete videti ove zakrpe jeste sportski svet, dakle, prvenstveno na profesionalnim sportistima.
