Današnja Narodna skupština Republike Srbije, zgrada sa burnom stogodišnjom istorijom, predstavlja jedno od najlepših arhitektonskih zdanja savremenog doba. Smeštena u samom srcu prestonice Srbije, ova velelepna građevina uspela je da opstane uprkos brojnim ratovima, ali i uspešno da služi sedam različitih država.
Kada je kralj Petar I Karađorđević 1907. godine položio kamen temeljac budućeg Doma narodnog predstavništa Kraljevine Jugoslavije, čiji je projektant bio poznati arhirektka Jovan Ilikić, ni slutio nije da će ovo zdanje uspeti da nadživi ne samo njegovu , već i šest država posle njega.
Kao čovek čvrste demokratske provinijencije, trudeći se da prati trendove velikih evropskih prestonica i sazida parlament po uzoru na njihove, kralj Petar I nije se obazirao na upozorenja čuvene dorćolske proročice Spasenije Jovanović koja se tvrdila da „Srbi zidaju nešto što im neće služiti ni sto godina“, jer prema narodnom verovanju, nije sveto graditi na raskrsnicama i grobljima. Ovo predskazanje o postojanju ljudskih posmrtnih ostataka na tlu na kome je danas Dom Narodne skupštine pokazalo se kao istinito. Istraživanjima je kasnije i arheološki dokazano postojanje starog rimskog i turskog groblja, posebno na potezu između Skupštine prema tadašnjoj „Kamenoj pošti“ i Crkvi Svetog Marka. Ipak, odluku o izgradnji kralj je doneo nosivši se uverenjem da duhovna vrednost mesta , na kome će se nalaziti najviše predstavničko telo srpskog naroda , upravo leži u tome da je 30. novembra 1830, ispred tadašnjeg najlepšeg islamskog svetilišta, Batal džamije, održan srpski narodni sabor gde je pročitan sultanov hatišerif o delimičnoj autonomiji Srbije.
Intenzivna gradnja zgrade prekinuta je tokom Balkanskih i Prvog svetskog rata kada su i planovi zdanja nestali, a nedovršena građevina se koristila u ratne svrhe. Međutim, kasnije stvaranje nove i dosta veće države, Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, zahtevalo je i veći predstavnički Dom, te se donosi odluka o nastavku izgradnje 1920 godine. Projekat se poverava Pavlu Ilikiću, sinu i saradniku preminulog arhitekte Jovana Ilikića, koji je gradi sve do 1927. kada se radovi ponovo obustavljaju.
Dotadašnja sudbina Narodne skupštine navela je Petrovog naslednika, Aleksandra I Karađorđevića, da počne da veruje u proročanstvo Spasenije Jovanović . Ona je još u vreme postavljanja kamena temeljca prorekla da će ova „ukleta građevina“ i pre nego što se završi sahraniti dva kralja, što se takođe obistinilo, jer Aleksandar I stradanjem u Marseju 1934. godine nije dočekao njen završetak. Zgrada srpskog parlamenta osveštena je i otvorena 18. oktobra 1936. posle tri decenije gradnje. Od tog trenutka, ona zvanično postaje najviše predstavničko telo zajednice naroda.
Od izbijanja Drugog svetskog rata, ubrzano počinje i sistemsko i teritorijalno menjanje države, ali ne i zdanja na Trgu Nikole Pašića. Ova, kako su je zvali, „ ukleta“ zgrada, uspela je da preživi bombardovanje Beograda 1941. godine, formiranje i raspad četiri države u periodu od 1945. do 1992, neprestano dvoipo mesečno bombardovanje Srbije 1999. godine, spaljivanje i pljačkanje tokom čuvene demokratske „peto-oktobarske revolucije“ u kojoj je skoro potpuno uništena i pokradena , kao i još jedano razilaženje njenih naroda, raspadom Zajednice SCG, dok nije vraćena Srbiji kojoj je i prvobitno bila namenjena.
Uprkos svim promenama, Narodna skupština Republike Srbije jedno je od najveličanstvenijih građevina u državi koja ni u jednom trenutku nije izgubila svoju osnovnu namenu, da bude najviše predstavničko telo svih svojih građana. Vizija Kralja Petra I Karađorđevića da stvori zdanje koje je vredno poštovanja široke međunarodne zajednice može se prepoznati i u njenom sadašnjem predsedniku dr Nebojši Stefanoviću koji je uspešno vodi već više od godinu dana.
